Св.Јован Шангајски и Санфранциски

О ТАЛАНТИМА И ИКОНОПИСУ

Господ изговори причу о томе како господар раздели таланте слугама својим у складу са способностима свакога од њих.    Пошто прође неко време он затражи од њих одговор и награди оне који су зарадили исто онолико колико су добили. Али онога који ништа није радио и који донесе само талант који је добио, господар подвргну строгој казни. Тај је господар Господ Бог, таланти су Његови дарови, а слуге су људи. Господ даје дарове духовне, даје појединцима, даје и читавим народима.

Пре доласка Христовог, речи Божије биле су поверене Израиљу. Када се Израиљ поколебао у вери, када је почела да пропада Јудеја, објавио је пророк Варух, ученик пророка Јеремије: "Ово је књига заповијести Божијих и закон који траје вјечито. Сви који се ње држе живјеће, а који је напусте умријеће. Окрени се, Јакове, узми је, иди по сјају свјетлости њене. Не предај другоме славу твоју и што је теби корисно народу страном. Срећни смо што знамо шта је Богу мило" (Варух 4, 14).

Па ипак, Израиљ се није одржао у завету Божијем и, одбацивши Сина Божијег, отпао је од Бога. Господ је основао Своју новозаветну Цркву у коју су ушли многи бивши пагански народи. Посебан чувар Православља, после победе хришћанства над паганством, постала је Византија, у којој су Васељенски Сабори и Свети Оци Цркве утврдили прецизно излагање догмата вере и православно учење.

А после пада Византије, православну веру најбоље чуваше народ руски, који је до тога доба већ потпуно прими у себе. Народни живот и државни закони, обичаји, све је имало у свом темељу веру православну или је било у складу са њом. Једно од оличења православне вере су наши храмови и њима је прекривена читава земља руска.

Сам храм већ је приказивање невидљиве васељенске Цркве о којој у Символу Вере говоримо: "У једну, свету, саборну и апостолску Цркву. " Због тога се наши храмови и зову цркве. Купола која се уздиже изнад цркве нам показује тежњу ка небу и подсећа нас на свод небески, испод кога се вазноси наша молитва Богу. Она нас подсећа на небо невидљиво, на вишње царство Божије.

Храмови се украшавају иконама. Иконе нису једноставно прикази неке личности или догађаја. Икона је символ невидљивог. Ако нам је видљив спољашњи лик Христа, Његових угодника, онда икона мора да изобрази и њихов унутарњи Лик - њихову светост. Чак и световни прикази нам често дочаравају ову или ону идеју. Узмимо, на пример, познати споменик Петра Великог у Петрограду, где је он приказан на коњу који је високо уздигао свог јахача, што приказује колико је он узвисио Русију у многим аспектима. Многи други споменици приказују ову или ону идеју. Ако је тако у световној уметности, тим пре исто тако мора бити у духовној уметности, где се приказује више, небеско, духовно.

Икона није портрет; портрет приказује само земаљски лик човека, а икона приказује и његово унутарње стање. Чак и ако се приказује само спољашњи лик /форма/, у различитим моментима сви прикази ће бити различити. Преблажени митрополит Анастасије је причао да је, док је био студент духовне Академије, са другим својим вршњацима био у Кронштату на богослужењима праведног оца Јована. И када је отац Јован завршавао Литургију лик му бејаше обасјан светлом, као у Мојсија када је силазио са Горе синајске. После неког времена отац Јован их је примао код себе у келији и изгледао је као обичан човек.

Па и Сам Господ наш Исус Христос показа нам једном Своју славу Божанску на брду Тавору, а у остало време он је изгледао као обичан човек и људи су се чудили одакле Њему таква моћ и чуда.

Икона мора да прикаже не само спољашње него и унутарњи живот, светост и блискост небу. Најчешће се то приказује у лицу и његовом погледу, а у складу са тим се мора сликати и остали део иконе. На приказивање стања духа који је скривен испод плоти и усмеравана је сва пажња наших православних иконописаца. Што је боље то полазило за руком, то је боља била икона. Често је при томе долазило до несавршеног приказивања ових или оних делова тела, не зато што су то иконописци чинили свесно, већ зато што им остваривање најважнијег циља није увек дозвољавало да обрате довољно пажње на споредне стране. Уосталом, чак и када би се правиле обичне фотографије, посебно неочекиване, сигурно би се на многима добили неприродни положаји људских тела, које ми обично не примећујемо.

Немогуће је насликати икону само приказавши спољашњи облик тела, већ се на њој морају одражавати невидљиви подвизи и мора блистати слава небеска. То најпотпуније може да учини онај ко сам живи духовним животом и коме су разумљиви и блиски животи светитеља. Зато су наши стари иконописци увек то чинили и припремали су се за то постом и молитвом. Многим тако насликаним иконама Господ је дао чудотворну моћ.

Наравно, свака икона се после освећења мора поштовати и према њој се не треба односити са омаловажавањем и без поштовања, због чега ћемо се уздржати од расправе о иконама које се већ налазе у храмовима, али увек морамо да тежимо бољем и, што је најважније, да не обраћамо толико пажњу на спољашњу лепоту икона, колико на њихову духовност. А иконе које очигледно не задовољавају захтеве православног иконописа не треба постављати у храмове и чак понекад ни у домове.

Икону не могу да сликају сви који поседују вештину и способност за сликање. Често расположење онога који слика икону и жеља да послужи Богу има већи значај него сама сликарска /уметничка/ вештина. После Петра Великог у Русију је, заједно са оним добрим што је донето са Запада, доспело и много новог, православном духу страног утицаја, коме је подлегао значајан део образоване руске класе, уносећи у своја дела многе некорисне, лоше новине. То се делимично одразило и на иконопис. Уместо подражавања староруским иконописцима, завладало је угледање на, Православљу туђе, западне уметнике. Православљу туђи дух се одомаћио у Русији и постепено ју је разорио.

Нама су сада намењене речи пророка: "Не предај другоме славу твоју и што је теби корисно народу страном. " Како у животу, тако и у црквеним обичајима морамо се вратити оним чврстим и јасним темељима, на којима је грађена и почивала Русија. Њихов одраз је и наш иконопис. Не треба сликати иконе за наше храмове стране духу Православља. Нетачно мисле они који тврде да се православне иконе обавезно морају сликати тамним бојама и са неприродним положајем тела. Старе иконе су сликане јарким светлим бојама и временом су постале тамне, од времена и прашине многих векова. Али истовремено се треба подсетити да су заиста многи светитељи били тамнопути, проводећи свој живот у врелим пустињама и да су тела код многих заиста била измучена дугогодишњим подвизима. Они су се прослављали не земаљском него небеском лепотом. Нека нам помогну својим молитвама да храмови наши буду одраз славе небеске, а да се паства наша сједини у тражењу царства Божијег и, како својим храмовима, тако и животом својим да проповеда истину Православља.